Просјачка сатира

4. децембар 2006. Тешко је замислити једну мирну шетњу од Кнез Михајлове до Калемегдана и назад, а да нас неко непознат не заустави и не затражи нам динар, бар као увод у даље преговоре. Ретко се деси и да пиће попијемо у кафићу, а да не чујемо још једну од многих прича људи који живе на маргини друштва. Интерактивна територија, један од четири облика територијалности које наводи Гофман, подразумева да ми руководимо том територијом,да одлучујемо када и с ким ступамо у интеракцију. А да ли је тако?!
Интеракција с просјацима представља саставни део наше свакодневнице. Такви сусрети могу да нас иритирају, можемо их препричавати као анегдоте, могу нас слатко насмејати или изузетно изнервирати у зависности од форме у којој се јављају, а свакако и од нашег расположења. Једно је сигурно – свакодневне спонтане интеракције с просјацима су свеприсутнија појава која се може посматрати као прави социолошки феномен. Форме интеракције су различите и с обзиром на све већу конкуренцију на тржишту, приче просјака бивају најразличитије, од уобичајних форми наступа до нових, маштовитих играња сопствене улоге. На основу искуства других, сопственог искуства и посматрања следи категоризација најчешћих облика наступа просјака:

Категорија уобичајног наступа: “Секо/бато, дај динар!”

Категорија учтивог наступа: “Извините, могу ли да вас замолим нешто? Имате ли да ми дате који динар?”
Припадници ове категорије поштују нормативни след интеракције, персирају саговорницима док просторно одржавају дистанцу са њима.

Категорија интеракцијског вандализма: “дај динар, иначе ‘ћу да те пљунем! ”
Ову категорију прати често смањивање интеракцијског простора на минимум – просјак вуче саговорнике за рукав, качи им се за ногу...

Категорија ласкавца: “Секо, секо, лепа си к’о Лепа Брена, дај динар! ” , ако саговорница има равну косу.
“Секо, секо, лепа си к’о Индира, дај динар! ” , ако саговорница има коврџаву косу.
Припадници ове категорије се служе давањем комплимената да би дошли до циља.

Категорија ортачког наступа: “Хеј, брате, имаш 10 динара ?!”
Овој категорији припада познати брадати београђанин који је постао својеврсан симбол београдске свакодневнице као упорни просјак који се не одриче своје сталне тарифе већ дуже време.

Категорија акробате: “Чико, дај динар, има да ти направим звезду! ”
Припадници ове категорије су обично деца, роми, која се кроз игру дистанцирају од њихове стварне улоге – тражења новца.

Категорија игара без граница: “Молим вас, скупљам прилог за болесну сестру... ”
Представник ове категорије је “жена без граница” која ће вас наћи где год да сте – у Кнезу, на Копаонику, у Будви, Крушевцу, на изложби мачака. Овај тип просјака се прилагођава сезонским дестинацијама и прати све актуелне догађаје.

Категорија путујућег глумца :“Извините, путујем за Добој, фали ми сто динара за карту. ”

Категорија религијског наступа: “Ајде, сине, бог ће да ти дарује здравље, срећу, љубав...”
Припадници ове категорије се најчешће налазе испред цркви, али има их доста и на улицама. Углавном је реч о старијим људима и људима средњих година, док је мања шанса да се просјаци млађих генерација нађу у овој категорији.

Категорија клетве: “ Дабогда ти бог дао исто к’о и ти мени што си дао!”

Како интеракција никада није једносмерна, неопходно је размотрити реаговања грађана, случајних пролазника, на ове наступе. Обратићемо пажњу на нека од специфичних реаговања која су уобичајна као одговор на одређене наступе.
Као одговор на интеракцијски вандализам, дотеране девојке ће хистерично тражити било какву ситнину у новчанику, плашећи се да се претње ( “има да те пљунем”) просјака не остваре. Момци, у жељи да све своје негативне, агресивне импулсе каналишу у показивање одважности и ауторитета, одговориће: “Марш, немој да ти лупим шамарчину!”

Као одговор на категорију религијског наступа, због дубоко укорењеног сујеверја, без обзира на степен модернизације и ступањ цивилизације у коме се друштво налази, склони смо да, пред испит или неки значајан сусрет, убацимо који динар у чанче, убеђени да ће то “неко од горе” видети и наградити.

Постоје два типа одговора на категорију путујућег глумца:
Предостроживо реаговање: “А, је ли, сваки дан путујеш у Добој?! Мене си нашао... ”
Наивно реаговање: “Помогао сам јадном човеку данас, зафалиле су му пара за пут, па сам му дао сто динара”.

Једно су изведене појмовне категорије на листу папира, а сасвим друга ствар је стварна слика улица београдске свакодневнице. Проблем је много дубљи него што мислимо. Све је више људи који живе на маргини друштва. Ова социопсихолошка дисфункционална појава се прогресивно шири. Различити перформанси које свакодневно виђамо на улицама само су тежња да се маргинална група људи дистанцира од своје улоге. Зато, пре него што их осудимо да нас узнемиравају, да су досадно упорни, можда би требало њихово понашање ставити у један шири контекст анализе да бисмо боље разумели њихове наступе, њихове улоге које прикривају много компликованију стварност него што у интерактивном односу с њима изгледа.

“ У десет код сата ”
15. септембар 2006

Синоћ ми је стигао СМС од друга: “Налазимо се у десет код сата.” Наизглед уобичајна порука, ипак садржи у себи елементе који су ме навели на размишљање, и на још једну страницу дневника...

Сат на Тргу републике, поклон Делта банке поводом одбројавања краја XX века, не само да је најавио почетак новог миленијума, већ је убрзо постао и главно место састајалишта. Који је разлог што смо, за тако кратко време, прихватили ову нову архитектонску конструкцију која се чак ни не уклапа у амбијент трга. Зашто се више не налазимо код коња, као некад?

Сат и споменик кнез Михајлу су два апсолутно различита ентитета. Сат је изграђен у духу модерности, док споменик кнезу представља дух старих времена; једина функција сата је показивање тачног времена, док споменик кнезу представља симбол важног историјског догађаја – симболише предају кључева Београда и ослобођење шест градова Србије од турске власти. Културно-симболичка и практична значења старог и новог састајалишта се, дакле, у потпуности мимоилазе.

Период модернизације обликује и донекле мења наше перципирање културних ентитета. Пажњу нам све више привлаче модерне, необичне констукције, док све мањи значај придајемо истинским, симболичним вредностима старих културних споменика града. Постепена детрадиционализација имплицира да ће састајалишта нових генерација бити искључиво места која одговарају духу времена у коме живе, а враћање на прошлост могуће је контексту културног обиласка града, никако у контексту свакодневнице.

Ова промена састајалишта у кратком временском периоду може се објаснити и на другачији и једноставнији начин. Однос према новитетима је често некритички, бар што се материјалног света тиче. Свака новина освежава нашу свакодневницу, помаже нам да изађемо из њених уобичајних оквира. Промена средине, кафића, ципела, па и овако наизглед банална промена као што је место налажења, изазива у нама известан осећај пријатности, ма колико је оно што је претходило новитету било можда боље и квалитетније. Осећамо се боље у новом просторном контексту.

Свака новина нас привлачи неким невиђивим силама, стављајући у сенку оно што јој је претходило, а вршило је исту функцију. Ова тврдња не мора се односити само на место налажења. Можемо се пребацити у другу сферу посматрања и опет доћи до истог закључка.

Примера ради, Чумићево сокаче деведесетих година био је водећи тржни центар. Након њега су се постепено отварали нови објекти сличног типа – Сити пасаж, Миленијум, а потом и нове ексклузивне радње- Манго, Зара. Један за другим, ови продајни објекти бацали су сенку на свог претходника. Слично је и са ноћним клубовима. Свако новоотворено место за изласке бива главна атракција – некада је то била Ступица, потом београдски сплавови, Стефан Браун, а сада је најактуелнији Магацин. Новина људима прија.

...Исте вечери, у десет сати, нашла сам се са другом, поменутим на почетку приче. Када сам му рекла да ми је његова порука послужила као повод за једну страницу социолошког дневника, он прокоментариса: “Боже, Мицо, како наше налажење код сата има било какве везе са социологијом?! Свашта!”

Будућност биоскопа
10. јул 2006.

На пројекцији филма “Дневник мотоциклисте”, у сали биоскопа Одеон било нас је свега петоро. Да ли људи више не гледају авантуристичке, европске филмове или је нешто друго у питању? Слична ситуација десила ми се на пројекцији филма “Планина Броукбек.” Реч је о америчком филму који говори о љубавној вези два хомосексуалца. Хомосексуалност је веома актуелна тема, нарочито у периоду транзиције кроз које пролази наше друштво.Упркос актуелности теме и томе што се пројекција приказивала у петак увече, број посетилаца није достигао завидни ниво. Све чешће наилазимо на празне биоскопске сале. Где су сви ти људи?

...Вероватно код куће, гледају ДВД. Мали, округли диск врло брзо је испразнио биоскопске сале. ДВД клубови су осванули на сваком кораку. Интензивни, динамични развој пиратерије омогућује нам да једним телефонским позивом замолимо другарицу да нам “нареже тај и тај филм” и да исто вече уживамо у гледању истог. Ни оригинали не представљају велики луксуз. У свим трафикама у граду можемо да купумо оригинални ДВД по веома приступачној цени. Честе су и недељне, рекламне понуде које нам нуде визуелни ужитак за само 99 динара или пак добијамо ново ДВД издање куповином дневних новина, за само 299 динара. Неприметно и несвесно, упијамо новонастали медијски оквир дивидизације, а одлазак у биоскоп ретко да нам бива и једна од опција провођења слободног времена.

Можда смо заиста робови Ериксенове “тираније тренутка.” Живимо брзо, из тренутка у тренутак, ни кафу не можемо да попијемо а да истовремено не прегледамо маилове, одговоримо на њих, обавимо неколико пословних телефонских разговора и сл. У једном таквом хаосу од свакодневнице, даљински са опцијом “паусе” је прави благослов.

Процес модернизације нужно је и процес детрадиционализације. Мирис биоскопске сале, неизвесност да л’ ћемо стићи да купимо карту, смрзавање у реду, гашење светла, карактеристичан звук грицкања семенки, шаљиви коментари неких нових клинаца, ласери на биоскопском платну, доживљај да у том тренутку са сасвим непознатим људима развијате осећај естетског уживања или пак критичког негодовања, све су то вредности које као да губе значај у модерном, савременом свету. Све чешће се размишља практично. Као детрадиционализоване јединке, постајемо материјалисти којима се више исплати да дају 90 динара у првом ДВД клубу у улици него да дају 250 динара за једну биоскопску улазницу.

Свакодневница пуна обавеза, нови послови који не подразумевају тачно радно време већ много већу флексибилност, намећу нам улогу кормилара, који мора вешто управљати бродом како би савладао буру. Постајемо кормилари сопствене организације времена. У једној таквој атмосфери, лакше нам је да ДВД издање са полице одгледамо кад нам одговара, а не да будемо условљени утврђеним терминима биоскопских пројекција.

Динамика прогреса техничких изума обара цене ДВД уређаја на тржишту. Ускоро ћемо сви имати у својој соби мали кућни биоскоп који ће нам пружати боље визуелне и звучне ефекте него било који биоскоп у граду. Већ данас људи у трамвају гледају филмове са својих малих комуникатора. Питање је тренутка када ће и ДВД бити застарела форма гледања филмова.

На нама је да одлучимо да ли ћемо постати робови сопственог времена, отуђене јединке које ће саме у соби гледати филмове и постати жртве индивидуализације или ћемо се трудити да естетки осећај уживања у филмској уметности доживимо у ширем, социјалном контексту. Можда баш у биоскопској сали, коју полако сви почињемо да заборављамо...

Ноћ музеја
7. мај 2006.

Шетња Калемегданом... Отворена врата Галерије природњачког музеја и унутра два усамљена посетиоца, празна цеста испред музеја Тврђава, мук и тишина у Павиљону Цвјете Зузорић , подсетиле су ме на не тако давну, али сасвим другачију слику Калемегдана. Било је то пријатно септембарско вече 2005.године. Београд је био богатији за још једну манифестацију те јесени – Ноћ музеја.

Априла 2005. године, Београд је добио своју прву Ноћ музеја. Манифестација је замишљена као дугорочан пројекат, који треба да допринесе културном и туристичком значају главног града. Након Берлина, Амстердама, Ст. Петерсбурга, Берна, Рима, Париза и наша престоница постаје део процеса културне глобализације. Септембра, исте године, Ноћ музеја, по други пут, мами Београђане, нудећи им занимљив културни садржај - у интервалу од 18 часова до 02 после поноћи, посетиоци су могли посетити петнаест галеријских, музејских и спортских простора као што су: Римски бунар, Барутана, Музеј примењене уметности, Конак књегиње Љубице, Музеј позоришне уметности, Галерија природњачког музеја, Француски културни центар, Гете институт, Манакова кућа, Вуков и Доситејев музеј, Институт Сервантес, кошаркашки терени К. К. “Партизан”, казамати у Војном музеју...

Ако бисмо дуге редове испред музеја и невероватну посећеност манифестације (процењује се да је било 20000 посетиоца) посматрали на микронивоу, дошли бисмо до закључка да су становници Београда академски грађани који раде на проширењу свог, бурдијевски речено, културног капитала. Да ли је то стварна слика културне структуре грађана главног града или само Платонова сенка у пећини? Да бисмо дошли до одговора на ово питање, неопходно је да ниво нашег посматрања уздигнемо на макрониво и сагледамо овај културни феномен у једном ширем контексту.

Да бисмо увидели да ли нека радња, као што је, у нашем случају, посета музеја, има репетитивни карактер, морамо утврдити да ли долази до њеног испољавања у свакодневном животу. За то нам није потребно беспрекорно емпиријско истраживање, довољна је једна шетња градом која укључује посету музеја и галерија, да бисмо опазили крајње отужну културну слику града – неколико усамљених посетилаца и кустоси, пасивни играчи своје професионалне улоге . Уколико се послужимо дихотомијом значења свакодневног живота и супротности коју нам нуди Норберт Елијас, увидећемо да Ноћ музеја излази из оквира репетитивног и представља својеврсну Догађајност. Као таква, не може нам послужити као основа у процењивањи културног живота грађана јер излази из оквира њихове свакодневнице.

Пошто смо утврдили велику разлику између свакодневне и догађајне нематеријалне културно-симболичке потрошње долазимо до следећег питања: да би била конзумирана, да ли је неопходно спустити високу културу на ниво масовне културе?

Да би се остварила успешна културна манифестација, као што је Ноћ музеја, неопходно је приближити се маси, привући је добром рекламом, жарким бојама плаката, рефлекторима, гламуром. Долази до мешавине садржаја високе културе и перформанса као што је групни падобрански скок или бројни стејџеви постављени на Калемегдану. Не смемо заборавити и важну категорију која је и садржана у самом називу манифестације-доба дана. Ноћ је свакако “култније” доба дана , нарочито за млађе генерације. Помало неуобичајен термин посете музеја још више наглашава Догађајност и излажење из оквира свакодневнице.

С обзиром на велику разлику у свакодневној посећености културних установа и у посети истих током Ноћи музеја, долазимо до песимистичког закључка који је у духу критичке франфуртске школе – култура није ништа више од забаве, масовне производње културних производа који су намењени народу.

Посећивање културних установа, као начин провођења слободног времена, можемо посматрати и као битну компоненту стила живота сваког појединца. Уколико применимо две водеће струје у дефинисању стила живота – детерминизам и категорију избора, долазимо до закључка да се одабир појединца да буде посетилац Ноћи музеја, не може сврстати ни у једну наведену категорију. Симболична цена улазнице – 100 динара и велика посећеност имплицира да наша културна манифестација није резервисана за појединце који припадају одређеној групи и да је доступна свим људима дуж стратификацијске лествице. Одбијам да сврстам посету Ноћи музеја и у категорију личног избора појединца. Да је посећивање културних установа збиља НАШ лични избор сматрам да би било довољно прелистати дневне новине, видети шта нам у тој недељи нуде музеји и галерије града и самостално уживати у свакодневним културним садржајима. Можемо ли говорити о избору ако га не можемо донети самостално?! Да ли је избор, Избор ако зависи од доба дана, добре рекламе, беспрекорног озвучења?!

Можда бисмо сви који смо те септембарске ноћи чекали у дугим редовима испред музеја требало да се запитмо да ли смо били ту као културни посетиоци које је истински интересовао понуђени културни садржај или смо желели да изађемо из једне досадне свакодневнице и будемо део једне Догађајности, једног Београда на који нисмо навикли...

Милена Станојевић