Џеф Димак, пензионисани рачуновођа из енглеског градића Престона, одваја сваког месеца део своје пензије да би помагао три српске породице расељене са Косова, жалећи што две највеће локалне хуманитарне организације помоћ шаљу само албанској страни.

Овај хумани Енглез, велики пријатељ српског народа, истиче да воли Србе јер су независни, јер "нису као машине попут људи у Европи".

Такође каже да му је драго што га ни једног тренутка, током недавне посете Космету нико није ни намрштено погледао, иако је његова земља учетвовала у бромбардовању Србије. "Енглези као да памте историју од Тонија Блера. Заборављају да су Србија и Енглеска биле савезнице у два светска рата", прича Димак. На телевизији је слушао да су Срби убице, али му се учинило нелогичним да у рату друга страна не убија. "Знао сам да то не може бити тачно. Срби као хришћани не могу бити кривци или бар не искључиви кривци", каже Димак. Најближа православна црква је од Престона, места недалеко од Манчестера, удаљена 375 километара и налази се у Лондону. Димак је у њој 1999. године упознао другу страну приче о страдању на Косову и изразио спремност да помогне. Свештеници цркве свети Сава упутили су га на Народну канцеларију председника Србије. После  повезивања с њом, Димак је одлучио да финансијски помогне три српске породице са Косова. "Судбина ових пордица је тужна и слична. У сва три случаја очеви су убијени. Један од њих је био полицајац, други је радио на телевизији и његово тело никада није пронађено. Трећи је убијен у радњи у којој је радио. Остале су самохране мајке са шесторо деце које живе у веома скромним и тешким условима". Прва фамилија је имала три кћерке, оне сад већ раде, па се бринем о друге две породице, чија деца имају 12 и 17 година, односно 17 и 23. Тим породицама Димак шаље новац, скромно истичући да то нису велика средства која могу да им промене живот, већ само да им олакшају тешку свакодневицу.

"Одлучио сам да најстаријем штићенику испуним жељу и да му омогућим да се запосли на некој од фарми у Великој Британији. Енглези то не желе да раде, па је за такав посао лакше добити радну дозволу", прича Димак. Добротвор из Престона каже да повремено долази у Србију, обилази породице које помаже и у њиховим малим, неугледним, изнајмљеним становима попије по кафу са њима. Овог јануара, после више година "дружења са Србијом", Димаку се испунила жеља да посети Косово. Упутио се са тимом Народне канцеларије у Велику Хочу. На путу до Хоче, после контролног пункта међународних снага, огромне модерне куће и локали, албанске заставе, десетине бензинских пумпи, балони за фудбал, сјајни мермерни споменици погинулим борцима ОВК, билборди који рекламирају стране банке, аутомобиле на лизинг - и на другој страни сва беда и сивило у којима живе Срби. Већ први поглед говори о подељењој стварности на Косову.

"Човек не може а да се не пита одакле сав тај новац и не може а да то не повеже са оним о чему се код нас мало прича, а то је да 80 одсто дроге у Британију стиже са Косова и да 90 одсто проституције на Острву Oрганизују баш Албанци", каже Димак. У Великој Хочи, месту у коме живи око 700 Срба, Димак се суочио са њиховом стварношћу. Приче тих људи су замрзнуте негде у прошлости, кад је Велика Хоча изградила 13 храмова и осликала их иконама. Кад се ту брало и точило најбоље метохијско вино. Кад се није оскудевало и страховало. Кад пушке на готовс Кфорових војника нису чувале и плашиле децу у исто време. "Кад човек све то зна веома је тешко гледати Велику Хочу и како људи у њој сада живе, напуштени у сваком смислу те речи. Чак и у очима овдашње деце види се забринутост. Људи су тужни, али и невероватно храбри", каже Димак