Спортска жица је најбогатији ресурс који имамо. Из ње непрестано вадимо таленте, а ко зна колико их је још скривено дубоко у језгру тог неисцрпног мајдана. Свету је одавно доказан наш дар за такозване екипне спортове, али смо му последњих година дали све више повода да се ишчуђава снагом нашег појединачног талента. Данас када нам је кошарка у великој кризи која баца у заборав сва злата после санкција, када са велике сцене силази трофејна одбојкашка репрезентација, када се не назире опоравак рукомета, некадашњег олимпијског победника и у мушкој и у женској конкуренцији, када фудбалери осцилирају од сјаја до очаја, наш понос и даље има ко да потхрањује.

То је и феномен и парадокс – да част Србије међу великима и богатима бране такозвани мали спортови у којима истрајавају појединци и занесењаци да их колико-толико одрже у животу, праћени уклетом судбином да за њих увек има мање пара или их уопште нема. Славу нашег спорта су у најскоријој прошлости пронели, између осталих, атлетичарка Оливера Јевтић, сребрном медаљом у маратону на Европском првенству, пливач Милорад Чавић, златом и сребром на Европском првенству у малим базенима у Хелсинкију, веслачки двојац с кормиларом Стојић, Поповић, Нинковић, златом на Светском првенству у Итону, кајакашки четворосед Зорић, Филиповић, Сибинкић, Ђенадић, златом на Светском првенству у Загребу... Ових дана с правом очекујемо запажене резултате, чак, нескривено, високе домете тенисера на Међународном првенству Аустралије у Мелбурну.
Српске девојке и младићи лупили су рекетом о тениску мрежу и одлучно преузели бригу о националном брендирању на својим сукњицама, бретелама и мајицама. Србија је тако приближила Аустралију, мада су тамошњи исељеници, Срби и Хрвати, показали да од рекета више воле песнице и штангле. Читамо да и Грци нису мировали. Херкул је жив, узвикивала су наша православна браћа, док су се макљала око мелбурнске тениске арене у веома интересантном и неизвесном трианглу. Али ово није прича о балканској крчми, нити о новом изуму са ових простора који тениске мечеве доживљава као борбу измећу два гладијатора. Овде је реч о новом српском феномену.

Попут овдашњих певаљки које број силиконских груди или волумен напућених усана преко ноћи повећају за број или два, тако су и српски тенисери одлучили да покажу како наша спортска специјалност није искључиво успех у колективним спортовима. Изађи ми на црту, нова је индивидуална спортска доктрина, која је направљена захваљујући ручној мануфактури. Само што садашњи миљеници нације нису некада сопствене рекете правили од суве дреновине и савијали у онај чудни облик. Таман толико смо сви заједно бринули где ће стићи Ђоковић и друштво. Данас смо усхићени и поносни.
У ретким интермецима између испразних политичких сеанси украшавамо ТВ екране кајронима на којима великим словима исписујемо нове победе Ане Ивановић, Јелене Јанковић, Новака Ђоковића. Они, пак, као да нам поручују да није било потребе да се за пола милиона долара ангажује „Си-Ен-Ен”, нити да сопствене позиције на светској ранг-листи промовишу гомилом олаких обећања од којих овде више не може нормално да се живи.
Паметнија и смисленија од миљеа из којег је потекла, наша тениска породица расута широм света је још у пеленама научила шта значи крвави рад. Осам сати дневно, док се гаће не озноје, па пут под ноге. Само тако вас примају у свет. Све остале трице и кучине оставили су овде. И нама! Да ли ми то разумемо у ширем друштвеном контексту, Ану и друштво није брига.

У земљи где се углавном млати моткама и варјачама, тениски рекет у рукама Ђоковића и дружине постаје статусни симбол и нова друштвена парадигма. Како је заправо могуће да се Србија преко ноћи прикључи светском тениском крему и џет-сету, у спорту који персонификује аристократске или, ако хоћете, једноставније грађанске вредности. Да ли смо ми то кроз ове младе људе осетили да се враћамо себи, да можемо да се и индивидуално шепуримо и одбацимо колективну хистерију иза које смо сакривали сопствене фрустрације и трауме. Између мноштва необрађеног земљишта и ораница, сместили смо неколико тениских терена по којима су годинама, далеко од спортске бриге и још даље од озбиљне спортске стратегије, сада велике тениске звезде, покушавале да добију пристојан и повољан термин и третман.
Данас, кад родитељи и рођаци ових момака и девојака читају хвалоспеве о својој деци, сасвим сигурно осећају мучнину и гастритис. Њихов живот, оптерећен дуговима, неизвесношћу и надама, није тада био интересантан никоме. Дакле, још један нови парадокс. Земља која је крајем деведесетих година прошлог века проглашавана за чудо у колективним спортовима, на почетку новог миленијума лансира нову генерацију спортских јапија. Да ли се то српски ментални спортски дискурс померио с колективног ка индивидуалном, што ако је тачно, у ширем друштвеном контексту може створити нови вредносни суд.

Ово друштво у целини вапи заправо за индивидуалним подухватима, па зато није никакво чудо што успеси наших тенисера откривају дебеле наслаге зацементиране колективне свести у којој су грешке увек дељене на равне части, исто као и подухвати. Ако само на основу оптике разумемо значај успеха новог српског спортског таласа, остаћемо прикраћени за могућност да научимо неколико битних ствари које нам недостају: упорност, стрпљење, визију и стратегију. Ако макар и површно знамо кулисе иза којих су одрастале Ана, Јелена, Новак, Јанко, Борис, Илија, Ненад и остали, онда морамо разумети и деликатност тог спортског подвига. Њихове породице делиле су заједничку постељу у којој су се уместо јоргана покривали банкротством...
Сада, кад су деца широм света у физичком и менталном смислу показала снагу и идентитет овог народа, сликамо се с њима више него са својима за време рођендана. Данас од ове деце правимо митске хероје, Ђоковић нам изгледа већи и лепши од Федерера. Идеалне мере тела атрактивне Марије Шарапове не могу да се очешу о кук Ане Ивановић. И то у спорту где су улагања од неколико стотина хиљада долара заштићена исто онолико колико су некадашње власти штитиле штедне књижице својих грађана. Значи нимало.

Момчило Јокић, лист Политика